Јордан, сарадник свих страна у сиријском рату

Напади који су се у недељу десили у Караку део су систематске кампање коју годинама спроводе различите џихадистичке групе на Блиском истоку и по свету: буквално не постоји ниједна престоница, континент, пословни или туристички центар који је безбедан од тих акција. То и јесте главни циљ терориста, њихових политичких налогодаваца и финансијера-да посеју несигурност, страх и неповерење где год је то могуће. У верски, етнички и расно измешаним друштвима ови напади служе за продубљивање постојећих и стварање нових подела.

У протеклих годину дана, Јордан је више пута био мета тих напада, а најчешће жртве били су припадници јорданске војске и полиције, као и страни инструктори који их обучавају. Власти се труде да преко цензуре у медијима потисну и умање те инциденте како би јавност заборавила на њих, међутим, након пар месеци долази до нових терористичких акција па таква тактика делује патетично. За сада су терористи бирали представнике државног апарата, но, за очекивати је да у догледно време нападну и такозване меке циљеве.

Само неупућеном посматрачу може деловати необично што је Јордан на удару џихадиста, пошто краљевска породица деценијама води прозападну политику, а од јесени 2014. године, директно се прикључила америчкој војној коалицији која бомбардује положаје Исламске државе у Сирији и Ираку. Јорданска политичка полиција одавно пуни своје затворе различитим припадницима исламистичке опозиције,  док се сарадња са америчким, западним и израелским службама не крије него се напротив представља као велики дипломатско-безбедносни успех. Најјача опозициона партија, Исламски акциони фронт, који је политичко крило Муслиманског братства, успешно је поцепана на две међусобно завађене фракције. Линија цепања ишла је по стандардној подели на „ екстремно крило“, кога чине Палестинци, и „ умеренију фракцију“, коју чине Јорданци (лојалисти). Према томе, не недостају разлози за непријатељство између такфириста и Хашемита.

Сâм Карак представља град где је присутан велики број монархиста, али и политичких групација које су антирежимске, било да су то припадници Баат партије, комунисти или исламисти разних профила. У другим деловима земље, режим нема ту подршку као у Караку (Маан, Зарка или Источни Аман), а по извештајима локалних медија  нападачи нису дошли из других држава у окружењу, већ су били део локалне исламистичке ћелије. За сада се не саопштава њихов идентитет због страха од крвне освете фамилија, чији су чланови страдали у недељу.

С обзиром на учестале нападе на јорданску војску и полицију, донекле чуди опуштеност и јавашлук који и даље владају у тим службама. Прошлог лета је нападач наоружан аутоматском пушком напао једну од станица тајне полиције у Аману, убивши петоро полицајаца који су се спремали за почетак Рамазанског поста. Због акције бомбаша-самоубице на граничаре на тромеђи Сирије, Ирака и Јордана, када је погинуло шесторо војника, режим је затворио границу за избеглице те неких 80 000 људи добија крановима помоћ без да уопште прилази ничијој земљи јер је Генералштаб издао наређење да се на сваког ко се буде кретао ка војсци отвара ватра.

Јордан је увек био нераскидиво повезан са проблемима у свом најнепосреднијем окружењу, пре свега са ратом ниског интензитета (који није увек ниског интензитета, већ ескалира у прави рат) у Палестини. Све што се дешава у Ираку, Сирији, Палестини, Египту или Заливу, одмах се одражава на политичку слику, безбедност и економију земље. Главни унутрашњи проблем представља ендемска корупција коју никакви реформистички програми које у правилним интервалима пропагира династија не могу замаскирати. Огромне социјалне разлике, трибализам и свеприсутни непотизам јесу суштинскa друштвена подела, за разлику од лажних подела на то  ко је муслиман, а ко хришћанин; ко је дошао у Јордан пре арапско-изралеских ратова, а ко је избеглица; ко је са севера, а ко са југа државе. На овим лажним разликама, режим гради своју безбедност паралелно награђујући послушне и кажњавајући непослушне групе и појединце.

За скоро сто година, Хашемити нису довољно радили на секуларизацији друштва и сузбијању верског екстремизма који се најјасније манифестује у салафистичким хуманитарним организацијама, верским школама и колико-толико несметаном друштвеном деловању.

Јордан је на другом месту по броју добровољаца који ратују за Исламску државу у Ираку и Сирији, одмах после Туниса који држи прво место. Тих 3000-4000 добровољаца треба помножити више пута да би се добио приближан број симпатизера и присталица салафизма у краљевини. Стога, у будућности треба очекивати нове терористичке акције према војно-безбедносном апарату, институцијама државе, као и према цивилним циљевима.

Једино би промена образовног система и дерадикализација могла дати дугорочне резултате, те се последњих месеци режим активирао по том питању. Да ли су закаснили или не, показаће непосредна будућност.