Избори у Црној Гори: антизападна револуција или либерална освета?

Победа опозиције над Милом Ђукановићем још увек не означава промену прозападног курса.

У Црној Гори су 30. августа одржани парламентарни избори. Према званичним резултатима, владајућа ДПС Мила Ђукановића је освојила 35,06%. Опозициона коалиција “За будућност Црне Горе”, коју чине просрпске партије, освојила је 32,55%. Друге опозиционе снаге: 2Мир је наша нација” - 12,53% и “Црно на бело” – 5,53%. Бошњачка партија Црне Горе, традиционални Ђукановићев савезник – 3,98%, а Социјалдемократска партија Црне Горе – 3,14%.

Ови резултати указују да, без обзира на процентно преимућство владајуће партије, опозиционе снаге, удружене, могу сâме направити владу, која теоријски може утицати на промену унутрашње и спољне политике државе.

Ђукановић: криминал и НАТО

Мило Ђукановић, бивши вођа, још из времена социјалистичке Југославије је на власти у Црној Гори, као премијер или као председник, још од 1991. године. Непроменљивост власти у Црној Гори не смета Западу из само једног разлога: свих ових година, Ђукановић је систематски удаљавао државу од братске, ка Русији усмерене Србије (а, Црногорци и Срби су, у ствари, један народ).

До кулминације је довело приступање Црне Горе НАТО пакту, 2017. године. Масовни протести и противљење канонске Митрополије црногорско-приморске СПЦ нису зауставили Ђукановића.

Штавише, несмењиви црногорски лидер је почео да прогони своје политичке противнике. Опозиционе вође су биле оптужене за покушај државног удара и похапшени су. Чак је пронађен и “руски траг” у свему, што је у моди (и у складу са тадашњом какофонијом светских медија поводом “мешања” Русије у избор америчког председника, Трампа). Русија је тада званично проглашена непријатељем евроатланске Црне Горе.

Притом, Ђукановић сâм је политичар са отвореном криминалном биографијом, који је са све време владања Црном Гором, од државе направио транзитну базу криминалних мрежа које су користиле црногорске луке на Јадрану. Италијанско тужилаштво је тада против њега подигло оптужницу, због веза са легендарном наполитанском Гамором. Почела је истрага против њега и у Европи и у Сједињеним државама, али се никада није логично завршила.

Ђукановић је оптужен за шверц цигарета – у односу на трговце људским органима, макрое, наркодилере и убице из руководстава проамеричког “Косова”, Албаније и албанске “елите” из Северне Македоније – он још и не делује као крволок. Међутим, није све тако једноставно. И, није могуће бити у руководећим структурама криминала на Балкану, а не бити у контакту са албанском мафијом. Опозиција непрестано показује доказе о непосредној помоћи Албанаца у изборним преварама, за Ђукановићеве интересе.

Православни фактор

Велика је вероватноћа да и ови избори нису прошли без постојања албанског фактора или неких других врста притисака. Ипак и без обзира на све то, опозиција је остварила озбиљан резултат. Кључну улогу је одиграла канонска Српска православна црква и њен позив.

Ствар је у закону “о слободи вероисповести” који је у децембру 2019. године усвојио парламент под Ђукановићевом контролом. Закон је, у ствари омогућио држави да одузме манастире и цркве канонској Српској православној цркви и да их преда неканонској Црногорској цркви.

Ђукановић је од те самозване дружине планирао да прави “аутокефалну цркву” уз подршку Васељенског патријарха, а на то га је инспирисао пример бившег украјинског председника Петра Порошенка. На тај начин би била уништена и последња веза Срба и Црногораца, а место родољубиве и канонске Српске православне цркве у духовној сфери би заузео про-западни ЦИА симулакрум.

Као одговор на одлуку црногорске власти, хиљаде људи су изашле на улице. Ђукановић се суочио са масовним православним отпором.

Митрополит црногорско-приморски, Амфилохије, позвао је све Православце да гласају на изборима и заштите светиње. Одзив је био рекордних 75%.

Резултати избора се могу сматрати озбиљним ударцем за Ђукановића. Он, као председник државе, може да остане на власти још три године. Међутим, без подршке Парламента, његово политичко деловање ће бити ограничено, а он сâм ће се наћи у жестоком клинчу са Владом, ако је буду направили његови противници.

Лојални гласачи

Ових дана представници црногорске опозиције се договарају о коалицији. Тај процес није једноставан, јер је једина ствар која уједињује све опозиционаре, њихов анимозитет према Ђукановићу. Тако се у коалицији “За будућност Црне Горе”, поред Демократског фонта, који је просрпски и уопштено говорећи конзервативан, налазе и партије које подржавају прозападни курс, али без Ђукановића.

“Мир је наша нација” је либерална и проЕУ политичка снага. Њеног лидера – младог политичара Алексу Бечича, садашњи партенри из Демократског фронта су још 2017. године оптужили да ради за америчку агенцију ЦИА.

Најзад, либерални политичар Дритан Абазовић (Албанац и аутор књиге "Cosmopolitan culture and global justice") и новинар Милка Тадић, коју подржавају западне НВО су главна лица политичке платформе Црно на бијело.

Међу досадашњим одлукама које је опозиција донела су да се настави политиком ка чланству у ЕУ и да се остане у НАТО пакту. Занимљиво је да је Дритан Абазовић тај који је изјавио да Црна Гора треба да настави са истом спољном политиком.

Лидер Демократског фронта, који се сматра родољубивим, просрпским и проруским, Милан Кнежевић је, такође, изјавио да се питање иступања из НАТО пакта неће постављати.

Ново лице Демократског фронта, Здравко Кривокапић, увођење санкција Русији сматра Ђукановићевом грешком. Ипак, ако Црна Гора остаје на одлуци о продруживању ЕУ, мораће да усклади своју санцкиону политику са Бриселом.

Овде је очигледна контрадикторност: народни протести и став Српске православне цркве, која се снажно противи НАТО пакту је одиграли су кључну улогу у омогућавању прилике опозицији да преузме власт.

Истовремено, политичари се не усуђују да иступају против Северноатланске алијансе. Штавише, пронатовске снаге које су у мањини ће имати кључну улогу у одређивању будуће црногорске спољне политике.

Људи који су учествовали на протестима против Ђукановића, а у заштиту Цркве су углавном исти они људи који су 2016. године учествовали на анти-НАТО протестима. Али, конфигурација политичког система Црне Горе и присуство западних агента утицаја им не даје могућност да буду представљени на прави начин. Моћ је и даље у рукама либерала, према којима се не гаји такав одијум као према Милу Ђукановићу.

У ствари, говорити о наставку претходног спољнополитичког курса, Ђукановићевег, представља издају црногорског народа. А, то би могла да буде фатална грешка родољубиве црногорске опозиције, којој се чини да је направила оправдани компромис са либералима. Ови други, захваљујући подршци са Запада и улози у коалицији (а од њихових посланика сада зависи формирање Владе) могу добити кључне улоге у новој влади.

Можда ће се и смањити подршка родољубима, оног тренутка када народ схвати да се променила власт, али не и политички курс земље.

Шта даље?

Нема сумње да ће Ђукановић покушати да задржи моћ.Покушаће, на пример да себи привуче неке политичке снаге или појединце из прилично лабавих опозиционих коалиција. Може се користити подмићивањем и претњама.

Није искључена и злоупотреба албанског и муслиманског фактора у организацији нереда и сукоба на националној и верској основи.

Циљ је да се опозиција представи као упориште српских националних осећања, која су опасност за мањине у Црној Гори. Тако је главни муфтија Исламске заједнице у Босни и Херцеговини већ објавио да се прети Муслиманима тамо где су гласачи опозиције славили  победу. Бошњаци у Црној Гори су последњих година били међу најлојалнијим следбеницима Ђукановића.

Распиривање унутрашњих сукоба је Ђуконовићу неопходно, како би се он мањинама  представио гарантом њихове безбедности и тиме легитимизовао одбијање да преда власт опозицији.

И све то, да би спречио опозициону већину да самостално формира владајућу коалицију.

Ако му то успе, Запад ће највероватније поново зажмурити и наставити да сарађује са његовим режимом. А, ако не успе, присуство либералних бранитеља људских права на кључним позицијама у опозицији која је победила, бића поуздана одбрана од удаљавања Црне Горе са евроатланског пута.

Значајно је и то што западне либералне институције, последњих годину дана и нису толико равнодушне према ауторитарним потезима Мила Ђукановића. Почетком 2020. године,  Freedom House је по први пут скинуо Црну Гору са листе “демократија”. Високи представник ЕУ за спољне послове и безбедносну политику, Џозеф Борел и ЕУ комесар за проширење Оливер Вархељи су изразили забринутост због чињенице да је владајућој партији давана јасна предност током предизборне кампање.

Ђукановић је већ извршио задатак – увео је Црну Гору у НАТО. Те он више није баш толико потребан Сједињеним државама и Западу, уопште. Зато не би ни требало да се нада некој подршци на високом нивоу.

Замена Ђукановића неким либералним политичарем, промена модела утицаја у Црној Гори, од корупционашко-криминалног на модел “заштите људских права”, може либералним центрима и Западу чак бити и од користи. Наравно, било би пожељно да Ђукановић заувек ћути, јер превише зна.

За противнике западне либералне хегемоније, резултати избора у Црној Гори, чак и ако се све заврши уклањањем Ђукановића, треба да буду важан наук. Чак ни свргавање либералног тиранина не осигурава потпуну победу. Ипак, то пружа прилику да се настави борба за сопствени идентитет. И, имајући у виду да су родољубиве снаге усмерене на Српску православну цркву и Русију добијају подршку и пажњу, која се може упоредити са подршком и пажњом које добијају прозападне НВО и политичари и Црној Гори.