Дугинова директива: Дифендер и провокација

Одлучио сам да, уз мало кашњења, прокоментаришем инцидент са британским разарачем  Defender и конфликт са бродовима руске Обалске страже на Криму. Све ово још увек привлачи пажњу и увелико се и даље о томе разговара.

Руски медији су ово схватили као непосредни акт агресије на територију Русије, од стране Британије, члана НАТО пакта. Запад – Сједињене државе, сâма Британија и друге НАТО државе се одлучно са тиме не слажу. А, ево и зашто.

Ми заборављамо, да присаједињење крима са Русијом практично нико у свету не признаје. Осим Крима и Русије, наравно. А, то ствара озбиљну правну и геополитичку колизију. Међународна заједница и суверена Русија заузимају поптуно супротне позиције у односу на ову територију. Русија сматра Крим руским, а сви остали га сматрају украјинским. Те на сцену ступају два фактора – правни и безбедносни.

Међународно право признаје апсолутни суверенитет било које националне државе коју као такву прихвата светска заједница. Већ овде постоји противречност. У међународним односима, то се изражава супротстављеним ставовима две школе – реалиста и либерала. За реалисте, суверенитет је изнад међународног консензуса, одбацују легалност и легитимитет било које наднационалне инстанце. Либерали, насупрот томе, желе да што је пре могуће и у што већој мери, националне државе предају наднационалним институцијама – као што је Европски суд за људска права, Хашки трибунал или на европском нивоу - Европској унији. Све ове организације, либерали сматрају секторима будуће светске владе. А, одлуке те светске владе морају постати обавезујуће за све државе које ће постепено бити укинуте.

Присаједињење Крима Русији, при коме се све више и више инсистира на суверенитету, јесте преседан у коме се све противречности укрштају. Русија се показала моћнијом од Украјине, након што се у Украјини догодио државни удар на Мајдану. Крим се удаљавао од Кијева и приближавао Москви. Донбас се, такође, удаљио и још увек се није приближио. За Украјину је немогуће да, у смислу реализма, Крим и Донбас одузме силом.

Украјину подржавају Сједињене државе, земље НАТО блока. Они према Русији имају двојаке претензије. Прво, на Западу – посебно под глобалистом Бајденом – преовлађује либерални модел, усмерен на успостављање светске владе. Русија то, очигледно, омета у сваком смислу. А, у причи са Кримом, глобалисти из прве руке виде да Москва није само способна да се одупре, него је способна и за контранапад. Ограђивање Путина, кога је Бајдан назвао  "убицом", за глобалисте је од практичног животног значаја. Штавише, ако се то не учини, језичак ће да претегне у корист реалиста, а онда се могу поздравити са сновима о светској влади. Свако ће бити за себе и са ослонцем на своје снаге. То и јесте многополарни пројект, који се сада остварује у Русији и Кини. То сутра може постати пример и другима – Индији, исламским државама, Латинској Америци, Африци, итд...

И на нивоу националних интереса, такође, постоји противречје. Украјина се приближила Западу, а Крим је дошао у састав Русије. Запад није имао чиме да одговори, осим порицањем и санкцијама. Русија је опстала. Запад је изгубио образ. Показује се да је Запад јефтин, као савезник и заштитник. А, Крим је руски.

Пре самита у Женеви, Бајден је изнова обећао Американцима и читавој натовској цивилизацији да ће изоловати Путина. Када је, најзад, схватио да је то немогуће, мирно је одремао већи део састанка. Али, да би спасили образ барем мало, саветници су Бајдену представили сценарио са “Дифендером”. Разарач није амерички, па Вашингтон неће ни бити у опасности. А, неће бити ни естонски чамац, који ионако никог не може да импресионира. Зауставили су се на оном страшном – на путу у прошлост – на британској морнарици. Њихов брод улази у пријатељску украјинску луку. Нека се Руси тресу.

Руси се нису тресли. Али је нова лавина клетви посута по Путину и његовој држави.

Чини се да је резултат нула, пат позиција. Протестна нота и одлазак британских морнара – било као хероји које су “зли Руси” умало убили или као кловнова, који су као фантомска бол нестајуће британске империје.

Све у свему, сада је свако на своме. А, и Москва је, ипак, победила. Што више инсистирамо на реализму и суверенитету и што се дуже не заустављамо у томе – борбе, претње и неважне санкције се не рачунају – то више побеђујемо.

Светске владе неће бити. Крим је наш, а и све остало је наше.