Други свет, полупериферија и Држава-цивилизација у Теорији многополарног света (1)

Овде ћемо разматрати три појма: «Други свет», полупериферија и Држава-Цивилизација – као основне појмове Теорије многополарног света. Рад је састављен из три дела.

Постепени прелазак са униполарности на многополарност и три појма

За разумевање темељне промене светског поретка, која се одвија пред нама, а посебно за разумевање преласка са једнополарног (глобалистичког) на многополарни модел, могу се користити различити појмови и методе. Они би постепено требало да се развију у мање-више кохерентну теорију многополарног света. Прву верзију ове теорије сам предложио у својим књигама Теорија многополарног света [1] и Геополитика многополарног света [2], али то су само први приступи овој озбиљној теми.

У овом чланку сам желео да скренем пажњу на три појма, који могу бити од најбоље помоћи да се разуме основни садржај глобалног преласка у систему међународних односа. То је оно чиме се могу објаснити главни трендови, сукоби и проблеми нашег времена, од сукоба у Украјини до проблема Тајвана и многих других локалних проблема. Ако разумемо структуру фазног преласка, разумећемо значење тренутних догађаја, али и овај прелаз захтева појмовни опис. Томе служе три појма о којима се говори у овом чланку.

Први, Други и Трећи свет

Прво треба да се присетимо сада већ помало заборављене теорије «три света», која је била популарна у доба «хладног рата». Она је у основи термина «трећи свет», који је постао популаран и упоран појам у теоријама међународних односа и, уопштеније, у политичком језику. [3] Међутим, о термину «први свет» се није толико расправљало, док се концепт «други свет» готово никада или никада није ни користио. Али, управо појам «други свет» и његове главне одлике највише одговарају многополарном поретку и најбоље описују главне учеснике многополарности.

Теорија распоређивања света у три света – први, други и трећи – заснива се на процени нивоа технолошког напретка, економске учинковитости и стопе раста, индустријализације и постиндустријализације и положаја земље у глобалној расподели рада.

Током Хладног рата, Првим светом се сматрао Запад, Сједињене државе и њихови главни савезници укључујући Јапан. Запад се није посматрао географски, већ грађански. Категорији Првог света су припадале државе са развијеном капиталистичком економијом, либерално-демократским режимима, високо заступљеним урбаним и индустријским центрима (високи степен урбанизације), али, пре свега, са високом стопом привредног раста, научно-техничким потенцијалом, финансијским лидерством, поседовањем најсавременијег наоружања, надмоћи у стратешкој сфери, напредном медицином, итд. Први свет се сматрао ненадмашним моделом људског друштва, претходницом напретка и видљивог израза судбине читавог човечанства. Сматрало се да су друга два света треба да сустигну Први свет, приближавајући му се све.

Како је Први свет узет као универзални модел, друга «два света» су описивана у поређењу са њим.

Трећи свет је био права супротност Првом свету. То је био део света, који је умногоме  био далеко иза Запада, са стагнирајућом и споро развијајућом (или неразвијеном) економијом, минималним научним и технолошким развојем, нестабилном валутом, раним стадијумом демократије у комбинацији са архаичним политичким институцијама, слабом и некомпетентном војском, ниским нивоом индустријализације, укорењеном корупцијом, неразвијеном медицином, широко распрострањеном неписменошћу и претежно сеоским становништвом [4]. Трећи свет је у потпуности зависио од Првог света, а понекад и од Другог света, док је суверенитет земаља Трећег света био пука конвенција, без икаквог стварног садржаја [5]. Први свет се сматрао обавезним да преузме одговорност за Трећи свет, па отуда и теорија «зависног развоја» [6], огромни бесповратни зајмови и успостављање директног надзора над политичким, економским и интелектуалним елитама ових земаља, од којих су неки били одвођени у образовне системе Првог света.

Другом свету су, међутим, током Хладог рата, додељене одређене чудне особености.  Односиле су се на социјалистичке режиме који су, одбацујући политичку економију капитализма, односно бивајући у директној идеолошкој супротности са «Првим светом», ипак постигли ниво развоја који се могао упоредити са оним, у земљама «Првог света». Међутим, према збирним показатељима (чије је критеријуме одредио Први свет, што му је дозволило извесну идеолошку пристрасност и побуде), Други свет је и даље заостајао за Првим светом. Али, заостајање није било толико велико, као у случају Трећег света.

Други свет је углавном подразумевао Совјетски савез, али и земље Источног блока (посебно оне у Источној Европи).

Појам Другог света је важан као преседан да би Први свет препознао да је, чак и следећи сценарио развоја, другачији од либералног капитализма, могуће постићи резултате који се, укупно узев,  могу упоредити са онима на Западу. То је оно што разликује Други свет од Трећег света. Други свет је имао потенцијал да се учинковито супротстави Првом и оспори универзалност његовог модела, а ту учинковитост је врло конкретно изражавала стопа економског раста, број нуклеарних бојевих глава, ниво научног потенцијала, образовања, социјална заштита, урбанизација, индустријализација, итд.

Први свет одговара западном капиталистичком клану, Други свет источном блоку и социјалистичким земљама.

Ова два света су била у нестабилној равотежи. Нестабилно је било зато што је Први свет инсистирао на својој надмоћи, а Други свет је томе могао само да се супротстави, делимично усвајајући одређене елементе економије, технологије, итд.

Први и Други свет су свој утицај пројектовали на Трећи свет, који је био главно бојно поље.

Све земље Трећег света биле су подељене на капиталистичке и социјалистичке, иако је постојао и Покрет несврстаних, чији су чланови покушавали да оправдају сопствену стратегију развоја - без догми капитализма и социјализма, али се то није развило у самосталну теорију и постало је систем компромиса и комбинација у зависности од конкретне ситуације. Међутим, као узор су послужили критеријуми Првог света (капитализам) или њихова доктринарна реинтерпретација у идеологији Другог света (социјализам).

Окосница међународне политике у ери Хладног рата је, тако, било сучељавање између Првог и Другог света. Ово се огледало у биполарном моделу.

Важно је напоменути, како то чини и Џон Хобсон [7], да ова подела типова друштва одговара класичној тријади расистичке антропологије 19. века (Морган [8], Тајлор [9], итд.), која је разликовала «цивилизацију», «варварство» и «дивљаштво». Истовремено, бело је одговарало «цивилизацији“, жуто «варварству“, а црно «дивљаштву“. Овај модел је западна антропологија коначно напустила тек након Другог светског рата, али је задржан као критеријум процене политичког и економског развоја земаља и друштава.

Тако је Први свет поистовећен са «цивилизацијама» (прво, са «белим човеком» и његовим «теретом» код Киплинга), Други свет са «варварством» (отуда расистичка пословица «Загребеш по Русу и наћи ћеш Татарина»), а Трећи свет са «дивљаштвом» - са «народима Африке и Океаније» (опште узев, са «црнцима»).

Други свет: проширена дефиниција

Оно што треба приметити је да су се у време Хладног рата ствари обично игнорисале. Чак је и Руско царство у 18. веку и почетком 20. века било Други свет у поређењу са Западом. Док је индустријализација била у пуном замаху у западној Европи, Руско царство је још увек било претежно пољопривредна земља. У Западној Европи су завладали капитализам и буржоаска демократија, док је Руско царство задржало своју монархију. У Западној Европи су деловали аутономни научни центри, док је Руско царство марљиво копирало европску науку и образовање. Ипак, Руско царство је било у стању да се супротстави Западу, одбрани свој суверенитет и начин живота и да победи у ратовима.

Овај увид значајно мења садржај појма Другог света. Ако је примењив и на Совјетски савез и на државе под његовим утицајем и под утицајем Руског царства, које је заузимало отприлике исту територију, онда се мора разумети у нешто ширем смислу него само као Совјетски савез.

Други свет је, широко схваћен, политичко-економски и идеолошки модел који је алтернатива глобалном капитализму и оспорава надмоћ и хегемонију Запада (Првог света).

У том смислу, распад Совјтестког савеза, иако катастрофа за Други свет (као и пад Руског царства, раније), није био његов крај. Одмах после 1991. године, почели су да се обликују нови обриси Другог света. Неке земље, које су се током Хладног рата сматрале «Трећим светом» - Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка - учиниле су јасан корак напред и, у року од три деценије, достигле ниво развоја упоредив са оним у Првом свету. Наравно да су за то углавном користиле алате глобалног капитализма, али су и успеле да их прилагоде како би сачувале свој суверенитет и добро искористиле капитализам (а не обрнуто, као што је био случај са либералним реформама у Источној Европи и Русији деведесетих година 20. века).

Од раних двехиљадитих, доласком Владимира Путина на власт, Русија - наследник Другог света из претходне фазе, постепено је почела да обнавља свој геополитички суверенитет, али је овога пута почео да се обликује многополарни, а не биполарни модел. У овом случају, Првом свету се супротстављала не једна сила, већ више њих, а идеологија овог сучељавања (које се одвијало у сваком центру Другог света са различитим степеном радикализма и идеолошке јасноће) није била социјализам (са изузетком Кине), већ недефинисани анти-глобализам и чисто реалистично одбацивање Западне (посебно северноамеричке) хегемоније.

Земље Другог света нису створиле идеолошки блок. Оне су постале објективни појас моћи, полажући право на сопствени пут, квалитативно другачији од глобализма Првог света.

Политолози и економисти су ову појаву забележили као fait accompli (готову ствар) уједињујући земље Другог света из пост-биполарне ере у конвенционалну конструкцију БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина), а затим, након укључивања Јужне Африке - БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка).

У једном тренутку, владе земаља БРИКС су на објективан начин разумеле ово зонирање цивилизација и почеле да развијају своје односе унутар ове парадигме. Тако је почело опрезно и постепено обликовање новог модела Другог света. Овога пута многополарног,  јер је свака држава, члан БРИКС суверени ентитет, независтан од осталих чланова овог клуба.

У систему БРИКС, Русија је неприкосновени војни лидер, а делом и лидер у ресурсима.

Кина је неприкосновени економски лидер.

Индија је трећи по величини пол, са јаком економском и индустријском инфраструктуром, задивљујућом демографијом и високо консолидованим друштвом у политичком смислу.

Бразил симболично представља читаву Латинску Америку и њен огроман потенцијал (још увек неоткривен у потпуности) и снажна је сила са јаком војном, комерцијалном и научном компонентом.

Јужна Африка, једна од најразвијенијих земаља на афричком континенту, са својим огромним потенцијалом, симболично, такође, представља нову пост-колонијалну Африку.

Следи наставак

***

[1] Dugin A.  The Theory of a Multipolar World.  Budapest: Arktos Media Ltd, 2021.
[2] Dugin A.   Geopolítica del mundo multipolar Santiago de Chile: . Ignacio Carrera Pinto Ediciones, 2022.
[3] Aijaz Ch. K. The political economy of development and underdevelopment. New York: Random House, 1973.
[4] Rangel C. Third World Ideology and Western Reality. New Brunswick: Transaction Books, 1986.
[5] Krasner S.D. Sovereignty: Organized Hypocrisy. Princeton: Princeton University Press, 1999.
[6] Cardoso F., Falleto E. Dependency and Development in Latin America. Berkeley: University of California Press. 1979; Ghosh, B.N. Dependency Theory Revisited. Farnham, UK: Ashgate Press. 2001.
[7] Hobson J. The Eurocentric Conception of World Politics: Western International Theory, 1760–2010. Cambridge: Cambridge University Press, 2012.
[8] Morgan Lewis Henry. Ancient Society. Tucson: The University of. Arizona Press, 1995.
[9] Tylor Edward Burnett. Researches into the Early History of Mankind and the Development of Civilization. London J. Murray, 1865.