Доналд Трамп – први амерички Цезар?

Када је објавио своју кандидатуру, бројни аналитичари нису давали никакве шансе Доналду Трампу, предвиђајући да ће изгорети већ на партијским изборима. Али, таква предвиђања су се показала као дубоко погрешна, и заснивала су се на анкетама и демографским подацима о бирачима из прошлих избора. То је заправо само значило понављање истих грешака. Да ли ће Трамп растурити Хилари Клинтон на општим изборима? То за сада не знамо, али сигурно је да је његова кандидатура за Америку тако чудна, нова и другачија, да заправо мења сва досадашња изборна искуства.

Нова медијска икона

Трампов успон означава промену парадигме у медијима, а стручњаци у Америци на то до сада нису на то обратили пажњу. Многи сматрају да је смешан, да је заправо ријалити ТВ шоу звезда. Али, Трамп држи говоре као комичар, рачунајући на расположење и ритам масе,он је икона која користи моћ свог имиџа да привуче пажњу, а у новом медијском добу, добу превласти медијских икона, неко са ефектним наступом или налогом на Твитеру ефективно може имати већу моћ, иако је то можда неправедно, него неко ко је цео свој живот у сенци радио нешто стварно добро.

Популарност социјалисте Бернија Сандерса и Доналда Трампа одсликава много дубље друштвене процесе, који оптерећују и дубоко деле савремено америчко друштво. Партијске елите и њихове корпоративне присталице су делимично изгубиле контролу над изборним процесом, али постоје и други специфични фактори, који бирачко тело држе под напоном, и наговештавају престројавање у политици Сједињених држава.

Успон социјал-демократског покрета унутар Демократске странке и успон самониклог националнопопулистичког Трамповог покрета у Републиканској странци одражавају подељено бирачко тело и дубоке вертикалне и хоризонталне пукотине, које одсликавају етнокласну структуру Сједињених држава. Неки коментатори превише упрошћују слику када побуну маса умањују као неповезани израза „беса“. Побуна против садашњих елита је резултат дубоких класних и етничких осећаја бивших привилегованих група, локалних привредника у стечају због глобализације, и грађана огорчених на снагу финансијског капитала и његову огромну моћ у Вашингтону.

Многи Американци мисле да су највеће препреке за „остваривање њихових личних циљева“ успорен раст плата, мањак локалних радних места, и недостатак образовања. Велика већина мисли да би могла да заради више новца ако би имала више образовање, али не може да га приушти. Трамп им нуди кривце за њихове проблеме: имигранате, Вол Стрит, предузећа које селе фабрике у иностранство. И иако је сам милијардер који је од свог богатог оца добио помоћ за почетак сопственог посла, Трамп говори као они, шали се као они, није извештачен и уображен. Он се хвали да је победник и чини да се његови гласачи осећају као победници. Трамп им може дати нешто због чега ће гласати против демократа, уместо да их тера да гласају за републиканце.

Очај републиканске елите

Републиканска елита, која је стрпљиво чекала крај Обамине ере да поврати контролу над спољном политиком Сједињених држава, сада је у очајању због Трампових успеха. Рат у Ираку, за који су се многи од њих залагали, Трамп је назвао историјском грешком. Он каже да би, иако је присталица Израела, био „неутралан“ и поштен посредник између Израела и Палестинаца у мировним преговорима, као што је Џими Картер био у Кемп Дејвиду.

Трамп каже да ће се „веома добро“ слагати са Владимиром Путином, као Ричард Никсон са Леонидом Брежњевим и Мао Цетунгом.

Он неће покренути нове крсташке ратове за демократију и не противи се руском бомбардовању Даеша у Сирији. Као решење за илегалне имигранте из Мексика Трамп нуди подизање зида на америчко—мексичкој граници, Трамп сматра да је ера када је Америка учествовала у изградњи других нација окончана. И као што црпи знатну подршку широким незадовољством према отуђеном политичком естаблишменту, са подједнаким успехом експлоатише и незадовољство америчким спољнополитичким ангажманом.

Зато су неки од истакнутих републиканаца, међу којима су бивши председници Сједињених држава из политичке династије Буш и некадашњи председнички кандидати, изјавили су да неће подржати Трампа у председничкој трци, иако је он већ обезбедио председничку номинацију. Свих 116 чланова републиканске групе које окупља оне који су радили у националној безбедности, многи од њих ветерани Бушове администрације, су потписали отворено писмо у коме прете да ће, уколико Трамп буде именован, напустити странку. Неки су чак најавили да ће пребећи код Хилари Клинтон. Али, за разлику од већине републиканаца, он може да нападне Клинтонову због њене повезаности са Волстритом, који изазива толико беса у обе странке.

Никада до сада руководство Републиканске странке није било толико отуђено, и њихово чланство се побунило, не само против неуспеха својих отаца, већ и због политике њихових садашњих владара.

Трамп и "побуна деснице"

Трампова изборна кампања има многе карактеристике латиноамеричких покрета. Као и аргентински перонистички покрет, он комбинује протекционистичке и националистичке економске мере, које привлаче мале и средње произвођаче, и расељене индустријске раднике који следе идеју „Велике нације“.

Трампове пароле имају корен у дубоком аморфном гневу средње класе која све више слаби, и која нема идеологију, али има све више љутње због пада свог друштвеног положаја, угрожене стабилности и ширења наркоманије које све више угрожава породице.

Трамп пројектује своју личну моћ радницима који пате под немоћним синдикатима, неорганизованим грађанским групама, и маргинализованим локалним пословним удружењима, који нису у стању да се супротставе снази финансијских кругова Вашингтона и Вол Стрита. Они осећају велико задовољство због његовог „шамарања“ конкурената и политичких елита, и за њих је он „Велики морализатор“, нека врста Оливера Кромвела 21. века.

Његове беле-англо-саксонске протестантске (WАSP) присталице сматрају да је у Обаминој администрацији привилегован положај католика, Јевреја и Афроамериканаца, а његова јавна осуда председника Буша за намерно обмањивање народа у вези инвазије на Ирак му је био велики плус.

Трампове пароле се слажу са његовим ратоборним милитаризмом и ауторитарношћу. Његова идеологија је мешавина левице и деснице: економски протекционизам, заштита бизниса и индустрије, предлози против моћи Волстрита. Одбрана америчких радника и напади на раднике Латиносе и муслиманске имигранате руше традиционалне границе између центристичких и десничарских ставова у Републиканској партији.

„Трампизам“ за сада, међутим, није целовита идеологија, већ нестабилна мешавина „импровизованих ставова“, прилагођена маргинализованим радницима, огорченој средњој класи (посебно маргинализованим WАSPовцима) и, пре свега, свима онима који се осећају занемарено од стране републиканаца са Вол Стрита и либерално-демократских политичара који политику воде на основу идентитета и дају предност Црнцима, Шпанцима, женама и Јеврејима.
Трампов покрет се заснива на култу личности: има огроман капацитет да сазове масовна окупљања без масовне организације или јасне социјалне идеологије. Његова основна снага је његова спонтаност, свежина и стратешка усресређеност на непријатељство према елитама.

Његова стратешка слабост је недостатак организације која може да опстане након изборног процеса. Постоји мало правих „трампистичких“ кадрова међу његовим верним присталицама. Ако Трамп изгуби (или ако буде преварен именовањем неког „јединственог кандидата“ кога могу да избаце партијске елите) његова организација се може распасти. Али, зато, ако победи на општим изборима и постане председник, ако не жели да буде ухваћен у мрежу, мора се трудити да ојача извршну власт и настојати да влада на „бонапартистички“ начин. Односно, да постане амерички Јулије Цезар.

*Текст је објављен у штампаном издању часописа Поредак