Бајка о Части

У нека давна времена живеше људи бистрога ума и племените душе. Лутали годинама по различитим крајевима тражећи место за свој дом. Кад дођоше до Велике Реке, решише да ту и остану. Подигоше своје куће, направише своје село и изродише велико, бројно и здраво потомство. Изабраше себи и краља по имену Разум. Добише и веру, језик и писмо. И тако настаде народ. Беше надалеко познат по својој честитости и мудрости.

Време је пролазило. Живот им беше богат.

Али све што је добро, привуче и завидне људе. Из врло удаљених крајева, где су владале неслога и мржња, а краљица им била Завист, кренуше да нападају овај народ. Рушили им куће, отимали децу, палили књиге… Но, народ беше храбар и неустрашив. Зато Завист реши да убије Разум. Тако и би…

Народ оста без краља те одлучи да власт припадне његовој жени. Она се звала Част. Имала је кћерку Слободу и сина Живот. И уместо да без Разума народ пропадне, они су са Части постали још јачи. Част је владала поштено и достојанствено. Била је скромна, искрена и праведна. Кћерка јој је у свему помагала. Слобода је била најлепша девојка на свету и вољена у народу.

Завист, већ бесна, покуша да убије и Част, али без успеха. Затим покуша да отме Слободу, али је и она била неухватљива. Народ их је добро чувао, баш као што се чува највећи завет предака. Но, Завист није мировала. Тражила је пут до зла. Тако наговори Живот да се одрекне мајке и сестре добијајући за узврат обећање – вечну славу и власт. Живот је поверовао. На превару затвори Част и Слободу у кутију заборава. Постаде краљ. Народ се уплаши новог краља јер Живот без Части и Слободе је Живот са страхом. Тада су истина и нада далеко, а туга и зло прве комшије.

Завист је имала кћерку Лаж која се по наговору мајке уда за краља. Уз њу Живот постаде још суровији, а народ несрећнији. Живот и Лаж добише кћерку Превару и сина Заборава. Дођоше још црњи дани. Народ је пропадао сваким даном све више. Од разумног, часног и слободног, остаде само преварени народ. И – заборављен…

Не прође много, а Завист одлучи да оде одатле јер више није имала на чему да им завиди. Са њом одоше и кћерка Лаж и унук Превара јер им је, овакав какав је, Живот досадио. Кад је краљ остао сâм, са сином Заборавом, осети неизмерну тугу и покајање за оно што је учинио своме народу, те паде у постељу. Син се сажали над својим оцем те одлучи да нађе кутију заборава. Није је било тешко наћи. Била је на путу, заборављена… Обрадовао се, али ју је узалуд покушавао отворити. Седео је тужан данима поред очеве постеље надајући се да ће неким чудом оздравити.

Једнога дана виде га мали дечак златне косе и упита га:

„Познајеш ли ти Част и Слободу?”
„Не, ја сам се родио после њих“, одговори Заборав, „али их познаје мој отац Живот“.
„Слушај ме добро“, рече златокоси, „ако желиш да Живот оздрави, мораш испунити три задатка - жеље. Тако ће се кутија заборава отворити“.
Прва жеља: Учини да Живот заувек заборави на Завист, Лаж и Превару.
Друга жеља: Врати народу Част и Слободу!
Трећа жеља: Не дозволи да језик твога народа падне у заборав!
Заборав све тако учини, па се Живот изнова пробуди. Уз њега су и Част и Слобода живели дуго и срећно.

Живе и данас, али их треба чувати од кутије заборава…

* Никола је овај текст написао када је имао 12. година, 2011. године, док је био ученик разреда 6/1 у ОШ “Васа Чарапић”

Извор