Анализа злослутног (2)

Колико, дакле, дуго траје инстутионализована дискриминација Срба? Две деценије? Слично је и са насиљем. Наведимо само пар примера из ''Књиге о Косову''.

''Неподношљив притисак учинио је да се за последњих двадесет година XIX века, после Берлинског конгреса, исели у Србију најмање 60.000 људи само из северних делова косовског вилајета. Рачуна се да се из целе Старе Србије… иселило у периоду 1876-1912. године око 400.000 људи, „број огроман и за много шири временски опсег и далеко већа географска емиграциона подручја”. Према прорачунима Јована Цвијића са подручја северно од Шаре протерано је у Србију између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба. … Цвијић констатује да „оваква насиља и злочини над Србима у Старој Србији трају вековима”… Стојан Новаковић закључује у писму Владану Ђорђевићу 22. јула 1898. да „убиства, силовања и разбојништва која се чине непрестано, не могу више имати карактер дела усамљених и без последица, већ она очевидно показују ... да су се Арнаути унапред решили да сасвим истребе хришћански елеменат, а нарочито Србе, из тога краја”; …  Нов списак злочина достављен је турској влади у ноти од 19/31. октобра 1898. Ту се констатује да су „обезоружани, остављени без икакве заштите од стране месних власти, Срби хришћани изложени фанатизму, мржњи, освети и разбојничким навикама арнаутског муслиманског становништва, чија обест, охрабрена некажњивошћу, прелази границе вероватноће”.

… Извештаји Милана Ракића, познатог српског књижевника, најпре секретара српског конзулата, а потом конзула у Приштини, из 1906-1911. године, говоре о „страховитом стању нашега народа”, које се „обновило још већом жестином и данас се може слободно рећи да су се повратила незапамћена времена невоља и несрећа” [30. новембра 1906.]. Ракић у својим извештајима шаље, боље рећи наставља непрегледни списак злочина над Србима косовског вилајета, али износи и своје погледе и закључке о стању српског народа.''

Став проф. др Смиље Аврамов је да је током Другог светског рата на Косову и Метохији извршен геноцид над Србима.''Примењиване су три основне методе: 1) индивидуална убиства, у циљу застрашивања и напуштања својих домова; 2) масовна убијања становништва, и 3) организована политика исељавања, која ће бити настављена и у послератним условима,'' пише професорка Аврамов.

У периоду од 1941. до 1945. г., више од 250.000 Срба је прогнано са Косова и Метохије а после рата, нова, комунистичка влада, забранила им је повратак одлуком познатом и као ''Одлука бр. 153.''.

''…Одмах после Брионског пленума ЦК СКЈ 1966.,'' пише академик Димитрије Богдановић у ''Књизи о Косову'', ''приступа ревизији одређених уставних одредаба и покрајинама признаје статус „конститутивног елемента федерације”. Тенденције ових промена значиле су, у ствари, велико осамостаљивање покрајина у односу на републику Србију, њихово фактичко уздизање на ступањ републике са обележјима самосталне и, што је још важније, оригинерне, изворне и суверене државности. … Широком потврдом националних права албанске народности у организацији и политичкој, економској и културној стварности косовске аутономије, нису, на жалост, ослабљени корени великоалбанског национализма. Напротив: од 1945. до данас националистички покрет међу југословенским Албанцима, како на Косову тако и ван ове покрајине, налази се у порасту. … Ударна је парола — исељавање: „Шта чекате, што не идете, хоћете ли да вас ми избацујемо!” Истичу се заставе, истоветне са државном заставом НР Албаније, и други албански национални симболи. … Исељавање Срба добија у убрзању и све више личи на протеривање; у радним и партијским организацијама спроводи се чистка српских, црногорских и других непоћудних кадрова. На удару су српски споменици и гробља, чак и споменици из НОБ-а. Претњама, уценама, премлаћивањима, паљевинама, силовањем и убиствима ствара се код Срба психоза потпуне правне, личне и имовинске несигурности, тако да су у овом периоду, после 1968, коначно расељена многа српска села или заостале српске куће у албанизованим насељима широм Косова и Метохије. Албанци на српским имањима жању жито, отимају стоку, косе ливаде, односе крстине пожњевеног жита, а жртву, поготову ако се опире, претуку. …  Расистичка парола „етнички чистог Косова” је једна од главних оперативних парола, која се, на жалост, упркос свим оценама, анализама и прокламованим мерама ефикасно спроводи у живот. Исељавање Срба и Црногораца са Косова, па чак и из оних општина „уже” Србије где Албанци имају већину [Прешево, Бујановац, Медвеђа], наставља се несмањеним интензитетом.''

О насиљу над Србима и исељавању са Косова и Метохије, али и нападима на светиње, пише и блаженопочивши патријарх Павле, тадашњи епископ Рашко-призренски, у извештајима Синоду СПЦ.

Са 23,62% учешћа у укупном броју становника на Косову и Метохији 1948. године, Срби већ 1981. године пали на само 13,2%.

Од појединачних злочина довољно је да поменемо само случај Ђорђа Мартиновића који је на својој њиви, недалеко од Гњилана, у 1. маја 1985. године набијен на колац.

Посебан апсурд у оквиру Пројекта представља очекивање да ће Срби бити заштићени сâмим постојањем одговарајућих права:

''Индивидуална права и слободе. Срби на Косову и Метохији који живе изван општина са већинским српским становништвом, без посебних права били би изложени познатим механизмима дискриминације и асимилације, којима би се нарушавала њихова основна права и слободе. Зато им мора бити изричито гарантован низ посебних права као што су: право на изражавање националног идентитета; право на употребу српског језика и писма (укључујући и право на његову службену употребу под утврђеним условима); право на школовање на српском језику; право на неговање сопствене културе и традиције (укључујући и право на употребу националних симбола); право на сарадњу са сународницима у Покрајини и изван ње; право на позитивне мере у погледу уживања људских права и у погледу запошљавања у јавном сектору.''

Ко ће Србима на назависном Косову да пружи заштиту њихових уставних права и слобода и других уставом заштићених вредности када буду угрожена? Албанска полиција? Довољно је да погледамо само колико је од почетка окупације Косова и Метохије 1999. године до данас извршено кривичних дела чије су жртве били Срби а колико је починилаца пронађено, процесуирано и осуђено. Ко је у Обилићу 4. јуна 2002. године у Обилићу убио три члана породице Столић и запалио им кућу? Ко је 13. августа 2003. године извршио терористички напад на српску децу у Гораждевцу? К је 17. марта 2004. године опљачкао и запалио цркву Светог Саве у Косовској Митровици, која представља непокретно културно добро као споменик културе?  Ко је 5. јуна 2004. године убио седамнаестогодишњег Димитрија Поповића у Грачаници? И, тако даље.

Претпоставка да само постојање закона подразумева и његово поштовање посебно је апсурдна у вези са Албанцима. Опште је познато да је једна од одлика Албанаца управо непоштовање закона а неретко се код оних који пишу о Албанцима сусреће и реч ''анархија''. Једно од поглавља ''Књиге о Косову'' академика Димитрија Богдановића носи наслов ''Анархија и геноцид у Старој Србији 1878-1912.'' Наведимо и један пример из књиге руског конзула Ивана Јастребова ''Кроз Стару Србију и Албанију'':

''По свему се види да cу дечански монаси много страдали од честих тражења џериме за убијане у манастиру или близу манастара, чак и онда када су убице свима живима биле познате, па и самим полицијским властима. Залуду су се монаси позивали на султанове фермане, којима је властима забрањивано да подвргавају казни (џериме) манастир за убиства која су Арнаути починили међу собом. Ради избегавања већих невоља, они су хтели-не хтели плаћали џериме увек када је долазило до убистава Арнаута који су долазили у манастир.Ти случајеви су изложени у ферману султана Мехмеда III, издатом првих дана рамазана 1009, тј. 1600. године, на име кадије Алтина. У њему се каже да су се дечански монаси жалили да се током панађура (вашара) 6лизу манастира појављује много злочинаца који се у пијаном стању међусобно свађају и убијају, а власти после траже да монаси плате новчану казну за то и одузимају им имање, робу и провијант.

Исто то се говори и у ферману султана Мехмеда IV издатом на половини Рамазана [септембра] 1059, тј. 1660. године - управо да приликом народних сабора о празницима (панађурима) код манастира, народ из рааличитих села, у пијаном стању прави нереманастира, народ из различиии села, у пијаном стању прави нереде и честа су убиства, за која власти траже џериме од манастира у готовом новцу или стварима. Тим ферманом се строго забрањује да се манастиру чине насиља и да се монаси нагоне да због тих незаконитих поступака иду са жалбама чак у Стамбол.

Готово сваки ферман се завршава том формулом. Али, дечански монаси су били приморани да изнова и изнова путују у Цариград и троше новац на далек  и не безопасан пут, не губећи наду у 6ољитак своје судбине, мада су на крају и сами видели колику су султанови фермани имали снагу у Арнаутлуку.

Арнауте није брига за фермане и берате који им забрањују тлачење манастира и отворено се подсмевају месним властима које 6и се одважиле да им спочитају незаконито и безобзирно понашање према манастиру. Саме власти их се боје и не могу ништа починити с њима кад влада нема умећа и снаге да изађе на крај с таквим плаховитим и разузданим становништвом...''. (стр. 84-88)

Управо због предлога изнетих у овом Пројекту и других сличних би требало донети закон да се они који их износе обавежу да се са својим породицама, децом и унуцима преселе на Косово и Метохију, у Пећ, Ђаковицу или Урошевац и да тамо уживају све благодети свог решења. Како је лако седети у безбедности Београда и играти се животима косовскометохијских Срба, зар не?

''Овај концепт садржи предлоге који подразумевају bona fide учешће легитимних међународних посредника и завршетак процеса преговарања неком врстом међународног документа под окриљем Уједињених нација,'' каже се даље у Пројекту. Међутим, легитимни посредник је и Организација исламске сарадње (ОИС), највећа међународна организација која у УН има статус сталног посматрача.

Као призната међународна организација, ОИС је од почетка кризе лобирала у УН да се сецесионистичке идеје  албанских екстремиста прихвате као идеје ОИС-а. На састанку Међународног савета за џамије у Меки, одржаног од 1-5. фебруара 1992. године, донете су следеће одлуке:

    • Да Босна и Херцеговина буде призната као независна држава у границама које је дефинисао АВНОЈ.
    • Да се помогне Албанцима са Космета да формирају самосталну политичку заједницу.
    • Да се призна политичка аутономија Рашке области…''

Пише др Милан Вукелић. (14). И ово, посебно ако се поткрепи досадашњим историјским искуством,  показује колико је (не)реалан предлог аутора Пројекта да се поштујући ''опште стандарде мирног решавања сукоба'', што значи преговорима оствари праведно и трајно решење.

На овом месту морамо да се дотакнемо још једног пропуста који је недопустив у документима овакве врсте. Наиме, овим Пројектом се уопште се не узима у обзир чињеница (јер Пројекат и није резултат на научним чињеницама утемељене процене и предвиђања) да Срби и Албанци долазе из две потпуно различите културе, хришћанске и исламске. Другим речима, у протеривању Срба са Косова и Метохије Албанци нису само национално већ и верски мотивисани. Предлагати решење проблема Косова и Метохије, а не узимати и веру као један од битних чинилаца је неозбиљно и неодговорно.

''Да ли је трајни мир са њима могућ? Чини ми се да одговор лежи у следећим чињеницама. Уговор о миру је увек могућ. Али да ли мировни уговор стварно гарантује мир? Имамо најтврђи међународни мировни уговор између Грчке и Турске. Међутим, он никада није донео трајни мир и стално прети да се из вербалног конфликта претвори у прави рат. Ситуација код нас је слична. Као и Турци, косметски Албанци су муслимани. Број муслимана међу њима је око 99%. Дакле, реално гледано осим муслимана других вероисповести међу Албанцима нема, јер је 1% занемарљива мањина. С друге стране Срби су хришћани исто како и Грци. Према томе онај ко размишља о односима ова два народа мора да има у виду све ове чињенице. Албанци као секуларан народ могли би да склопе трајни мир са Србима као Немци и Французи. Али и Немци и Французи су хришћани.  Све анализе показују да је ислам на Космету, а ми овде говоримо о косметским Албанцима, веома важан чинилац. Видело се то у чињеници да је са Космета највећи број добровољаца на милион становника који се упутио да ратује у џихаду ИСИЛ. Највиши је у Европи. Албанска новинарка Абена Џара износи податак да је број радикалних муслимана на КиМ 50.000. То су две и по нацистичке дивизије. Оне су бројале око 20.000 војника. Али најважније од свега је истраживање Института за политичке студије из Приштине којим руководи Љуљзим Пеци, магистар политичких наука са мадридског универзитета. Он каже да се испитаници на питање шта су најпре: да ли Албанци или муслимани, овако опредељују – три посто су искључиво муслимани, 32% прво муслимани па тек онда Албанци, а остатак прво Албанци па тек онда муслимани. Дакле, сви су у већој или мањој мери муслимани. А чак 34% даје предност вери над нацијом.  Када погледамо те податке, онда видимо да ислам битно утиче на понашање верника, а самим тим и на политичко понашање. Суштина сваке религије је у веровању у живот после смрти. Да би се остварило право на одлазак у рај после смрти муслимани морају испунити стриктне услове. Они се морају борити за остваривање ислама у свом личном животу и у свету. Дакле сваки муслиман верује да он мора да учини све да спаси прво себе паклених мука, а онда и свако људско биће на планети.  Али за разлику од хришћанства где се спасење заслужује веровањем у Бога, молитвом, постом и чињењем добрих дела у исламу се спасење завредњује остваривањем исламског закона. Јер ислам је битно правна религија. Једна широко прихваћена дефиниција, која се учи на исламској теологији о односу ислама и права је следећа: „Сматра се да је у исламу право исто оно што и теологија у хришћанству – најтипичнија манифестација исламског учења. За муслимане право није само елеменат укупног исламског учења већ његов функционални израз.“ И најслабији студент политичких и правних наука зна да се право састоји од норми. Норме се састоје од диспозиције односно прописа и казне ако се по пропису не поступи. Да би казна могла да буде извршена потребне су мере принуде. А њих обезбеђује држава. Дакле јасно је да је ислам и вера и држава истовремено. И да се те две ствари не могу одвојити. Зато се ислам остварује стварањем исламске државе која је претпоставка примене права. Како је исламско право персонално, односи се на сваког верника ма где живео, јасно је да се оно не може остварити ако нема исламске државе. А то онда значи да исламска држава мора бити успостављена на свакој тачки планете, јер се исламски закон свуда мора спроводити. То онда јасно значи да се исламски правни поредак може остварити само ако се укине онај правни поредак који спречава спровођење исламског права. А то је сваки поредак који није исламски. А то се, тешко, може остварити без рата – џихада. Шта из овог произилази? Произилази, да се у мери у којој међу Албанцима буде растао утицај ислама, у тој мери је сваки договор са Србијом који би подразумевао трајни мир немогућ. А ја не видим ни један једини показатељ који указује да ислам међу Албанцима слаби,'' пише проф. др Мирољуб Јевтић, један од најбољих познавалаца ислама у свету. Ове његове речи нам помажу да боље разумемо мотиве за уништавање православних (хришћанских) светиња на Косову и Метохији. (15)

Подсетимо се става Николе Пашића када су национални интереси на простору Старе Србије у питању.

''Карактеристичан је Пашићев својеручни коментар на телеграму српског посланика у Русији, Поповића, од 27. јануара [9. фебруара] 1913, у коме се износи мишљење да Русија неће моћи изборити да Србија добије Ђаковицу и Дебар: „Никад Србија, без боја неће допустити да Дебар и Ђаковица оду Албанији. Ако Србија пропадне на бојном пољу неће бар бити презрена од света”. У демаршу великим силама српска влада наглашава да неће напуштати дебарску долину нити Ђаково [Ђаковицу] и Пећ са долином Белог Дрима „па ма какво решење донеле велике силе” те да „из тих предела може истерати српску војску само јача војна сила”,'' пише Димитрије Богдановић.

Коначно, долазимо и до наше тврдње са почетка текста да су Самарџић, Ковић, Копривица и Пророковић погрешно дефинисали проблем. Потврду за то налазимо у делу текста Пројекта где се говори о изменама Устава Републике Србије:

''Уставне измене не би требало да обухвате одредбе које помињу Косово и Метохију*, али би неке друге морале бити промењене.''

На крају Пројекта, у фусноти, даје се појашњење:

''У Уставу Србије Косово и Метохија се помиње више пута, на различитим местима. У Преамбули стоји да грађани Србије доносе Устав „полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“. Уставом дефинисана заклетва председника Републике почиње: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део (…)“ (чл. 114). У делу Устава који се односи на територијално уређење пише да: „Република Србија има (…) Аутономну покрајину Косово и Метохију. Суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохија уредиће се посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава“ (чл. 182).''

Из овога је очигледно да је по ауторима суштина проблема Косова и Метохије правне природе и због тога покушавају правном и лингвистичком гимнастиком (лингвистичка гимнастика се углавном своди на тражење одговарајућих еуфемазама) да га реше. Међутим, суштина проблема Косова и Метохије није правне него БЕЗБЕДНОСНЕ природе па се отуда решењем може сматрати само онај предлог којим ће се јасно и недвосмислено српски народ на Косову и Метохији, укључујући и јерархију и монаштво, заштити од насиља, а имовину (у приватном власништву, власништву СПЦ и државном власништву) од узурпације и уништавања.

Да ли на било који начин речи из преамбуле Устава да је ''Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије'' утичу на безбедност српског народа на Косову и Метохији? Да ли то што у преамбули Устава пише да је ''Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије'' значи да сада родитељи из Гораждевца могу без страха да пусте своју децу на реку Бистрицу да се купају? Да ли то што у преамбули Устава пише да је ''Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије'' значи да Срби у Старом Грацком могу без страха да изажу на своје њиве да жању жито? Да ли ће због тога што у преамбули Устава Републике Србије пише да је ''Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије'' Албанци напрасно одустати од стварања Велике Албаније и протеривања преосталих Срба са Косова и Метохије? Да ли мислите да Албанца из Преказа, Бољетина, Дренице или Качаника интересује шта пише у Уставу Републике Србије и да ће се понашати у складу са тиме? Питања су, наравно,  реторичка и не захтевају одговор.

Од ''решења'' попут овог изнетог у Пројекту српски народ на Косову и Метохији не само да нема ни најмању корист већ има немерљиву штету јер се зарад нечије политичке неписмености, заблуде или користи само продужава његово страдање.

''Сви покушаји званичне Србије да се племенским вођама и утицајним главарима на Косову и Метохији постигне споразум нису уродили плодом, а многи планови пали су у воду јер се међу Арбанасима нису могли наћи поуздани људи који би се држали договора,'' пише др Радослав Гаћиновић са Института за политичке студије, аутор великог броја радова о безбедности и тероризму. (16)

Једино што може да Србима на Косову и Метохији да обезбеди право на слободу, безбедност и достојанство, а затим и сва друга права, јесте присуство српске војске и полиције и српских институција.

Човек је круна стварања света од стране Бога, а не међународно право: ''И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га...'' (Пост. 1,27). Ми на првом месту морамо да бринемо нашим људима на Косову и Метохији а не о међународном праву. Брига о нашим људима, о човеку, о нашој браћи и сестрама мора бити чак и испред бриге о црквама и манастирима, културно-историјским споменицима, рудном богатству и слично.

Први храм је направљен приликом изласка синова Израиљевих из Мисира, по Божијој заповести, али опет из љубави Бога према човеку, ради присуства Божијег у човековом животу као услова спасења: ''И нека ми начине светињу, да међу њима наставам.'' (Изл. 25, 8 ).

Ово ни у ком случају не значи да не треба да ревнујемо за дом Оца нашега (Јн. 2, 14-17), за Пећку патријаршију, Грачаницу, Високе Дечане, Девич, Драганац и друге домове молитве (Мт. 21,13), да треба да дозволимо, како каже Матија Бећковић, да нам отимају векове и џамијају цркве, али мора да се зна и поштује Богом установљена хијерархија вредности.  Друга највећа заповест јесте да љубимо ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 39) а не међународно право, светиње, територију или угаљ.

25. августа, 2020. године, Одбор за реинтеграцију Косова и Метохије самозваног Покрета за одбрану Косова и Метохије издао је саопштење (1) у коме се, између осталог, каже: ”Састанак чланова овог Одбора, кога је основало Председништво Покрета за одбрану Косова и Метохије, одржан је 24. августа. Основно питање било је како осмислити политичку стратегију Србије о Косову и Метохији имајући у виду садашњу ситуацију и потребу да се поштују и примене основни међународни и домаћи документи – Резолуција СБ УН 1244 и Устав Репубике Србије, али и општи стандарди мирног решавања сукоба.''

Најпре уочавамо да се овде у вези са Косовом и Метохијом говори о сукобу, а не о окупираној територији. О каквом сукобу говоре аутори Пројекта? Потписивањем Војно-техничког споразума  9. јуна 1999. године у Куманову дошло је до прекида агресије од стране НАТО-а а тиме и до прекида противтерористичких дејстава српске војске и полиције према такозваној ОВК. О каквом је онда сукобу реч? Очигледно се под ''сукобом'' подразумева непријатељство и насиље Албанаца према Србима проистекло из жеље за освајањем српских територија у складу са циљевима Призренске лиге и стварање Велике Албаније.

За разлику од Срба, Албанци имају јасно дефинисане националне циљеве. Према истраживању Gallup-а из 2010. Године спроведеног у сарадњи са European Fund for the Balkans, идеју Велике Албаније подржава 81% Албанаца  на Косову и Метохији док 95% Албанаца из Албаније, Македоније и Косова и Метохије сматра да Велика Албанија, уколико буде формирана, мора да укључује Албанију, Косово и Метохију и делове Македоније. (17)

''Политика албанске мањине на Косову није била независан феномен, него саставни део политике Албаније, која је показала изванредну способност прилагођавања промењеним условима на светској сцени, да би остварила своје политичке циљеве. Насиље на Косову и Метохији у периоду од 1945-2000. године било је увек политички мотивисано, али с различитим предзнацима'' пише проф. др Смиља Аврамов.

Аутори Пројекта желе да прекину ово политички мотивисано непријатељство и насиље фиксирањем процеса стварања Велике Албаније у тренутној фази. Из текста Пројекта видимо да изостаје објашњење због чега би Албанци одустали од својих националних циљева тј. стварања Велике Албаније и прихватили решење изнето у овом Пројекту. Штавише, из текста Пројекта је јасно да аутори не само да нису извршили процену вероватноће реализације, већ уопште нису вршили озбиљно научно предвиђање одрживости предложеног решења на темељу релевантних историјских и политичких чињеница а о процени ваљаности и корисности из угла српских националних и државних интереса да и не говоримо.  Уместо тога Пројекат садржи елементе Споразума из Рамбујеа, Ахтисаријевог плана, Бриселског споразума и Устава СФРЈ из 1974. вероватно на темељу погрешне претпоставке да је то оно што ће задовољити САД, ЕУ и НАТО а самим тим обезбедити и трајност решења. У обзир су узети искључиво интереси Албанаца, САД, НАТО и ЕУ док је једини уступак предвиђен за Србе тај да се не помиње изричито ''независност'' већ да се уместо тога користи еуфемизам ''суштинска независност''.

Чињеница је ипак да су оба документа, и Споразум из Рамбујеа и Ахтисаријев план, имала само привремену намену у складу са тадашњом политичком ситуацијом и тадашњим политичким потребама и да је крајњи циљ САД, ЕУ и НАТО независност Косова јер имају исте оне интересе за стварање Велике Албаније које је имала Аустроугарска у стварању албанске нације, а то је спречавање ширења и јачања Србије и Црне Горе, а посредно и Русије, о чему је писала бугарска историчарка Теодора Толева у књизи ''Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908.''.

''Још 1997., САД је издвојио идентитет Косова од Југославије и Србије. По одобрењу Конгреса у Приштини је отворено званично представништво САД, које, по речима тадашњег министра Мадлен Олбрајт, „заступа америчке интересе и служи као платформа за све наше напоре на Косову… одлучујући чинилац у америчкој политици према Балкану у целини, посебно Косову и Метохији, као њеном централном делу је геостратешки. Балкан је изузетно значајан део пројекта, кога је Брежински назвао „свеобухватном геостратегијом за Евроазију“.“, пише проф. др Смиља Аврамов.

Ипак, Самарџић, Ковић, Пророковић и Копривица посматрају проблем Косова и Метохије изван ширег историјског и политичког контекста, смештајући његов почетак у 1999. годину.

Целокупан садржај Пројекта нам указује на то да су његови аутори несумњиво политички дилетанти без одговарајућих способности за решавање овако сложених задатака. Иако ове речи могу деловати као грубе или можда чак и увредљиве, довољно је подсетити се политичке прошлости аутора Пројекта.

Наиме, и Слободан Самарџић, као и Милош Ковић, Часлав Копривица и Душан Пророковић били су функционери једне од водећих странака након 05. октобра 2000. године е која је за релативно кратко време доживела политички суноврат. Због лошег руковођења, са позиције једне од најјачих странака на српској политичкој сцени, њихова странка је дошла до статуса потпуно безначајне политичке групације. Да подсетимо, њен оснивач и председник Војислав Коштуница  је у периоду 2000-2003. године вршио дужност председника Југославије а од 2004. до 2008. године дужност председника Владе Србије, да би већ 2012. године ова странка на парламентарним изборима освојила свега 6,99% гласова. Слободан Самарџић је био министар за Косово и Метохију у другој влади др Војислава Коштунице, у периоду од маја 2007. до јула 2008. године. Управо у том периоду је дошло до проглашења независности Косова, тачније 17. фебруара 2008. године. Душан Пророковић је 2014. године изабран за председника Политичког савета ове странке. Са доласком Милоша Јовановића на њено чело Милош Ковић је изабран за новог председника Политичког савета, а Часлав Копривица за члана овог Савета. На изборима 2020. године странка је са овим људима на челу освојила свега 2,24% гласова. Угледни функционери ове странке са Косова и Метохије су је напустили.

Упркос томе што нису били у стању да обезбеде парламентарни статус својој странци и да је сачувају од политичке пропасти, Слобадан Самарџић, Милош Ковић, Душан Пророковић и Часлав Копривица су узели на себе да решавају једно од кључних националних питања. Сопствену, приватну фирму су лошим управљањем довели до банкротства, а онда нуде решење за излазак из кризе државној фирми. Реч је, очигледно, о потпуном одсуству критичког мишљења у погледу сопствених политичких способности, односно о некој врсти политичке аносогносије.

Из реченице споменутог саопштења у којој се говори о  ”општим стандардима мирног решавања сукоба” очигледно је да се искључује употреба силе (војске и полиције) као опција у процесу реинтеграције Косова и Метохије, иако нам историјско искуство па и здрав разум говоре да се ослобођење окупираних територија не може остварити мирним путем. О мирном решавању проблема Косова и Метохије говори се и у сâмом Пројекту: ''У начелном решавању статуса Покрајине предност треба дати темељном, мирном и трајном исходу овог историјског питања.''

Овим Пројектом се, очигледно, простор Косова и Метохија и не третира као окупирана територија.

Како нам дешавања у свету јасно говоре да никакви ”општи стандарди мирног решавања сукоба” не постоје очигледно је да су аутори пројекта жртве психолошко-пропагандног рата који има за циљ урушавање морала и борбене готовости путем ширења дефетистичког мишљења и пацифизма.

Колико је тврдња о постојању оваквих стандарда (мирног решавања сукоба) бесмислена потврђују подаци да су глобални војни издаци у 2019. процењени на 1917 милијарди долара, што је највиши ниво од 1988. године а укупно су били 3,6 процената виши у односу на 2018. (18) Ако постоје ”општи стандарди мирног решавања сукоба” логично би било да војни издаци значајно опадају и теже ка нули, а не да расту.

Америка је 2017. потрошила 662.550 милијарди долара, 2018. године 682.491, 2019. је то већ било 731.751. (19)

Немачка је 2017. потрошила 45.340 милијарди долара, 2018. године 46.512 милијарди, да би 2019. сума порасла на 51.190 милијарду.

Косово, које се наводи као независна држава 2017. године је потрошило 60.9 милиона долара, 2018. године је сума порасла на 63.3 а 2019. године на 67.4 милиона долара, иако се на другим местима наводе и далеко веће суме од ових.

Због чега, ако употреба силе није опција, како нам тврде аутори Пројекта?

У гласилима се пише о томе да власти самопограшеног независног Косова преговарају са Немачком о набавци топова и противоклопних ракетних система за такозвану војску Косова, лаког артиљеријског оружја и савременог пешадијског наоружање,  (20) о наоружавању тзв. Косовских безбедносних снага од стране Турске (21) итд.

У децембру 2021. године министар одбране Хрватске Марио Баножић је посетио самопроглашено Косово и потписао са  ''косовским министром одбране'' Армендом Мехајем Меморандум о разумевању између ''Косова'' и Хрватске и најавио помоћ у обуци и едукацији припадника ''Косовских безбедносних снага (КБС)'' и изјавио да Хрватска подржава процес трансформације КБС у Оружане снаге. (22)

Да никакви ”општи стандарди мирног решавања сукоба” не постоје сведоче нам и дешавања свуда око нас, да споменемо само дешавања око Русије (ширење НАТО-а и отварање база на територији бивших совјетских република, присуство и повећање броја америчких трупа у Источној и Централној Европи и Балтику, итд.) и Украјине (присуство западних инструкора, испоруке оружја од стране земаља НАТО-а итд.), затим она у Белорусији, Казахстану, Нагорно-Карабаху, Сирији итд.

Тврдња о ”општим стандардима мирног решавања сукоба” је, као што смо већ рекли,  део психолошко-пропагандног деловања, а код аутора Пројекта је пала на плодно тле.

Подсетимо се речи Томислава Николића изречених на Правном факултету у Београду, на догађају којим је обележено 100 година од Првог балканског рата. Николић је изјавио да се „данас борба за истину и правду води речима … не треба да водимо ратове… ”.  Сличних изјава о томе да више нећемо ратовати можемо наћи још доста. (23)

Слично је и са Александром Вучићем. Ово је само једна у низу његових изјава у којима говори о томе: ''Србија више неће узроковати ратове и желимо бити стуб стабилности у региону. Нећемо учествовати ни у каквим ратовима и сукобима – истакао је Вучић. Напоменуо је да Србија једноставно више не жели да се враћа у прошлост и да неће више стварати нове тензије и могуће ратове у региону.'' (24)

Коначно, најсвежији пример пропагандно-психолошког деловања су рекламе амбасаде САД у Београду под насловом ''Ви сте свет'' у којима се чувена српска хероина и припадник ''Гвозденог пука'' Милунка Савић представља као пацифиста. Једна од реклама носи поруку ''Херој није онај који убије највише непријатељ,а већ онај који спасе највише живота.''

У вези са овим важно је да поменемо изјаву генерала Радована Радиновића на трибини коју је организовао управо самозвани Покрет за одбрану Косова и Метохије:

''Чује се у јавности да Србија више неће ратовати. Само будала може рећи да  ми више никад нећемо ратовати. Ја сам уверен да ће доћи до насиља према северу Косова и Метохије, даље потпуно сам уверен да ће доћи о оружаног насиља према Републици Српској...''.

Шта саветује Свети Јован Крститељ војницима који га питају шта да чине за своје спасење? Да ли им говори да напусте војну службу? Не.

''И рече им: Никога да не злостављате нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом.'' (Лк. 3, 14)

''Међутим:  кад престаје мир а почиње рат?, да ли су припреме за рат такође рат или још  увијек  мир?, шта то уопште разликује рат и  мир? Ако постоји трговачки рат, царински рат, хладни рат, медијски рат – онда мир није одсуство рата? Да ли су блокаде и санкције, као редовна и омиљена средства дипломатије моћи и силе, већ нека врста рата или још увијек мир?'', пита се проф. др Богољуб Шијаковић. (25)

Да допунимо низ питања професора Шијаковића: Да ли је мир када се на сваких 65 сати догоди по један напад на Србе на Косову и Метохији?

"Срби и њихова имовина су нападнути у 133 наврата у 2021. години. То су забележени напади. Један напад/инцидент у 2,7 дана. У сатима, један на 65 сати, и то у срцу Европе", наводи се из манастира Високи Дечани. (26)

Управо поводом успостављања једног таквог ''мира'' издато је саопштење Светог архијерејског сабора СПЦ у децембру 1995. године о повлачењу потписа Његове светости патријарха г. Павла:

''С обзиром на прекорачење мандата и непоштовање протокола о минималним националним интересима Републике Српске, у коме се патријарх српски појављује као сведок, са ванредног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, одржаног у Петријаршијском двору у Београду 21. и 22. децембра 1995. издато је званично саопштење у коме се, поред осталог, наводи: ,,Лаж прети да тријумфује над истином, невера над вером, неправда над правдом. … С обзиром да је светосавска, миротворна улога Његове светости патријарха г.Павла, искључиво као сведока и помиритеља браће, приликом потписивања документа, при договору народних представника од 29. августа ове године, злоупотребљена и погрешно протумачена. То Свети сабор његов потпис на тај Споразум сматра неважећим и за Цркву необавезујућим, огражујући се од његових последица. Архијерески Сабор поздравља мир и престанак грађанског крвопролића  у бившој Босни и Херцеговини, али протестује због срамног ћутања званичне домаће и међународне јавности о етничком чишћењу… које се припрема по Дејтонско-париском споразуму у српском Сарајеву и у другим крајевима предвиђеним да неправедно буду изузети из Републике Српске, као и у Источној Славонији, Западном Срему и Барањи. Мир, који обоготворује силу, и кривицу збацује на јучерашње и данашње жртве, а главне кривце прихвата као миротворце и спасиоце – није и ни за кога не може бити праведан мир… Образ народни и свест налажу нам свима да не допустимо да овај пораз српског народа, без преседана у нашој историји, буде лажно приказан од било кога, нарочито од онога или оних који су његови главни виновници, као победу правде и мира. Народ се не усправља лажју и обманом веч једино личним и саборним отрежњењем и истинским покајањем'' – закључује се у Саопштењу Светог архијерејског сабора.'' (27)

О пацифизму професор Шијаковић каже следеће:

''Становиште пацифизма би се могло формулисати  овако:  Насиљу се не треба супротставити  силом,  ни када је у питању одбрана  или  казна. Или: Човјек не смије, под било којим околностима, убити другог човјека, без обзира на добро које би из тога проистекло или на зло које би се тиме спријечило.

Одложимо  и причу  у  којој  би  пацифизам  био  терапија  самоослобађања  од одговорности,  нирвана  усред  рата;  и  не  само  то:  „пацифизам  може бити  једно  од  оружја  агресивног  рата“. Задржимо  проблем  у теоријској равни, наиме: да ли пацифиста може захтијевати да његов став  има  универзално  важење,  да  његово  становиште  важи апсолутно?  Мислим  да  не  може:  ја  наравно имам  право да  се  не супротставим  кршењу  мог  права,  али немам  право да  од  тог  свог права чиним универзално право.''

Издвојићемо овај део из претходног цитата:  „пацифизам  може бити  једно  од  оружја  агресивног  рата“. У нашем случају то несумњиво и јесте. Видећемо нешто даље да је и хришћанско учење супротстављено пацифизму.

Можемо да закључимо да се путем ''Пројекта реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије''  ван сваке сумње врши ширење пацифизма и дефетистичког мишљења и због тога мора бити не само одбачен него и осуђен.

''Израз дефетизам је настао у Француској, и осликавао је мишљење и политику извесних личности које нису веровале у победу у првом светком рату 1914-1918, него су тражиле да се закључи мир по сваку цену.

Дефетизам је прихватање и помирење са поразом без борбе. У свакодненој употреби, дефетизам најчешће има негативну конотацију и често се поистовећује са песимизмом и издајом.

Данас се иначе употребљава за човека који одустаје од подухвата, односно омета неки подухват због сумње у успех. Израз дефетизам се данас користи и у осталим пољима као што су економија, култура или спорт.'' (28)

Пре него што наведемо предлог  решења који би био у складу са српским националним интересима и трајан, морамо најпре да дамо одговор на питање да ли употреба силе (војске и полиције) у циљу ослобођења Косова и Метохије и његове стварне реинтеграције у уставноправни поредак Републике Србије у складу са хришћанским учењем, или се овај проблем мора решавати искључиво мирним путем како то тврде аутори овог Пројекта.

Погледајмо најпре шта се о учешћу православних у рату каже у Основама социјалне концепције Руске православне цркве са Архијереској Сабора одржаног у Москви од 13-16. августа 2000. године.

''Иако људима доносе благу вест о помирењу (Римљ. 10,15), хришћани се ипак, и против своје воље, сусрећу са животном неопходношћу учествовања у различитим биткама. Будући да се налазе v „овоме свету“, који у злу лежи (I Јов. 5, 19) и испуњен је насиљем. Иако рат сматра за зло, Црква ипак, уколико се ради о заштити ближњих и успосттању нарушене правде, не забрањује својим члановима учешће у ратним дејствима. У таквим случајевима рат се сматра нежељеним, али ипак нужним средством. Православље се у свим временима са најдубљим поштовањем односило према ратницима који су по цену живота чували животе и безбедност својих ближњих. Света Црква је многе ратнике прибројала збору светих узимајући у обзир њихове хришћанске врлине и примењујући на њих речи Христове: ,,Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јов. 15, 13). …  Морални хришћански закон не осуђује борбу против зла, примену силе према носиоцу зла, па чак ни одузимање живота као крајњу меру, него злобу срца човековог, жељу за понижавањем и убиством ма ког човека. Због тога Црква посебно брине о војсци, васпитавајући је у духу оданости високим моралним идеалима. … Рат мора да се води уз праведни гнев, а не са злобом, похлепом, похотом (I Јов. 2,16) и другнм породима ада.''

У српској историји познати су примери клирика који су учествовали у оружаним сукобима, као што су архиепископ српски Данило II, у одбрани Хиландара од Каталонаца, Свети Петар Цетињски, супротстављајући се Турцима,

Одговор на питање о учешћу хришћана у рату налазимо и у житију Светих Кирила и Методија. Наиме, када су боравили код Сарацена (арапских муслимана) они су им постављали различита питања, а међу њима и ово:

”Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате.

На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обадве? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.”

Шта значи, када је реч о Косову и метохији, ''заробити душе''? То значи исламизовати их и поарбанашити. О томе је писао академик Атанасије Урошевић у својим књигама:

''Српског живља стално је нестајало, исељавало се, и најзад је дошло до тога да је оно остало у мањини према арнаутском елементу. Тек је онда утицај Арбанаса постао најактивнији. Онда је почело исламизовање и поарбанањавање нашег живља.''

У Законоправилу Светог Саве (Добрунска Ријека, 2019. г., стр. 181) наводи се најпре правило светог Василија Великог о убиству у рату, а затим и његово тумачење: „Убиства која бивају у рату свети оци не сматраху убиствима, јер и Атанасије Велики у Посланици Амону монаху говори да су велике части достојни они који у ратовима храброваше, и лепо је подизати им споменике који говоре о њиховој храбрости како убијају противнике и творе дело законито и похвале достојно. А ни овај велики муж не одбацује њихов суд, зато што за целомудрије и благоверије храбар убија у рату, али саветује, говорећи да је добро за таквог да три године само причешће не прими због тога што има нечисте руке.''

Речи Атанасија Великог из посланице Амону о којима се говори су следеће: „Јер и у многом другом, што у животу бива, ми налазимо разлику како кад бива: тако, убивати није допуштено, али убивати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале, и ради тога, који се одликују у рату удостојавају се великих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова славна дела.''

У беседи о првим жртвама, изговореној пред Кумановску битку, Свети Владика Николај Охридски и Жички, поред осталог, каже:

Дошао је рат. Нека буде мирна ваша савест, Хришћани, јер рат је једно средство у рукама

Божијим као и мир. Пале су прве жртве. Не жалите, мајке и сестре, ваши погинули у рату живеће у рају, јер су дали живот свој из љубави према ближњим, према потлаченој браћи својој. Од те љубави нема веће, рекао је Христос. …

Протест рата звучнији је од протеста мира. Ми смо протествовали у миру столећима и протест наш је остао нечувен и несаслушан. Ми смо протествовали у име Христа против угњетавања робља, но полумесец је остао глув према мирном протесту крста. Ми смо протествовали у име Божије правде против неправде једних синова Божијих према другим синовима Божијим, но на наш протест одговарали су безбожници сечом хришћанске нејачи, а небо и земља дубоким ћутањем. Ми смо протествовали у име просвећености и хуманости нашега века, но на наш протест одговарали су Арнаути паљењем хришћанских села и убијањем хришћанских свештеника, а небо и земља дубоким ћутањем. Ми смо протествовали у име писаног и признатог међународног права, но цариградски велевласници су се с презрењем исмевали над нашим протестом. Сви протести мира остали су неуспешни, и нама није ништа друго остајало до прибећи ратном протесту, који у овоме часу испуњава брда и долине својим страшним гласом.

Ми протествујемо ратом не зато што мрзимо Турке као Турке, но зато што мрзимо неправду њихову. Ми протествујемо ратом против Отомана не зато што презиремо веру њихову, но зато што презиремо недела њихова. Ми ратујемо против Турака не зато што их не признајемо за браћу своју, но зато што их сматрамо за неправедну браћу. Ми ратујемо против Турака не зато што ми њих не признајемо за људе, но зато што су се они давно одвикли, да нас признају за људе.

Нашег непријатеља помажу многе земаљске велике силе, нама ће помоћи Бог. Ми верујемо, да Бог кроз нас врши своје дело.''

Поново нас чека протест рата јер је наш протест против сече Срба на Косову и Метохији остао нечувен и несаслушан. Ми не протествујемо ратом зато што мрзимо Албанце него зато што мрзимо њихову неправду и због тога што нас не признају за људе.

”Војни начин реинтеграције Косова и Метохије је ефикасан и не траје дуго. Ја сам чак радио један план повратка на Косово и Метохију, и знам да је то могуће, да је то оствариво, чак много лакше него што то неки мисле.” Каже Генерал Божидар Делић.

Након ослобођења морамо далеко пажљивије пратити шта историја има да нас научи (Historia magistra vitae est).

''Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити.'' (Гал. 5,1)

Шта је решење проблема Косова и Метохије узимајући у обзир критеријуме које смо навели? Решење је начин на који су Чеси решили проблем Судетске области.

Минхенски споразум, или како га још Чеси називају Минхенски диктат или Минхенска издаја је уговор потписан 30. септембра, 1938. године на основу кога је Чехословачка уступила Немачкој погранично подручје насељено претежно Немцима – Судетску област.

У Чешкој се ово наводи као највећи изразполитике уступака (appeasement) у свету до тада.

Питање Судетске области је решено након завршетка Другог светског рата, 1945-46. године, депортацијом Немаца из Чехословачке. Почетком 1947. године, председник Чехословачке Едвард Бенеш је примио документ од повереника за депортацију у којем је писало да је до 1. новембра 1947. године исељено укупно 2.170.598 Немаца, међутим на другом месту се наводи податак да је током 1945-46. године Чехословачку морало да напусти више од три милиона људи.

Тачан је број од преко три милиона Немаца, а разлика се јавља због тога што је у првом случају реч о званичном списку (између осталог списак садржи и тачан број локомтива, вагона итд. којима је извршен трансопрт), који не садржи имена оних који су се самостално иселили и побегли у страху од казне.

Депортација је сматрана за чин праведне освете за став судетских Немаца према предратној Чехословачкој, за колаборацију и непријатељски однос према чешким грађанима пре рата и у току њега (не треба свакако заборавити и на депортације Немаца из Мађарске, Пољске, Холандије, Француске, Италије, Белгије и Луксембурга). У Чешкој је могло да остане око 250.000 Немаца и то са ограниченим грађанским правима. На основу Бенешових декрета сва покретна и непокретна имовина Немаца била је конфискована и припала је држави а осим тога изгубили су и држављанство.

У једном разговору (интервју) господин Вацлав Дворжак, чешки режисер и интелектуалац, аутор забрањеног филма Чешке телевизије “Отето Косово”, је између осталог рекао: “Мислим да некада у будућности нешто слично чека и Косово и Метохију – исељење фашизованих Албанаца који не буду могли да докажу да су помагали Србима и другим неалбанцима у време дивљања екстремиста. Једном ће једноставно морати да спакују своје прње и оду”.

Питање судетских Немаца добило је свој епилог тек приликом приступања Републике Чешке Европској унији, тачније приликом усвајања Лисабонског уговора.

Наиме, чешка скупштина је Лисабонски уговор усвојила 20. фебруара 2009. али је истовремено, из страха да је можда тиме дала Европском суду правде право да екстензивно тумачи право о недискриминацији, и на тај начин доведе у питање примену тзв. Бенешових декрета при захтевима за реституцију имовине, усвојила пропратну резолуцију да “правни статус који се признаје Повељи о основним правима Европске уније, без икакве сумње осигурава, да ова не може деловати ретроактивно и на тај начин довести у питање правне и својинске односе који проистичу из чехословачког законодавства, пре свега из година 1940 до 1946, као ни досадашње процесе европских и домаћих судова, који ова правна и имовинска питања решавају”.

Дакле, предлажемо као једино исправно и трајно решење оно што је предложио и г. Дворжак – депортацију косовских Албанаца у матичну државу на хуман начин.

Када је реч о Србима, односно повратку на Косово и Метохију, треба мислити не само на повратак избеглих и прогнаних од 1999. године до данас, њих око 250.000, већ и оних који су са Косова и Метохије избегли или су прогнани у току Другог светског рата, али и пре и након тога. Поред тога неопходно је вршити насељавање српског становништва на простору Косова и Метохије.

Да ово није ништа неизводљиво пример је повратак српског и осталог хришћанског становништва, које је почело након ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату. У почетку је српско становништво почело да се само враћа на ове просторе, а након тога је почело и планско насељавање по Уредби о насељавању Јужних крајева донете 20. новембра 1920 године, и по Закону о насељавању Јужних крајева донетог 11. јуна 1931 године. Да оваква политика не само да није неизводљива већ да даје резултате говори податак да је 1921. године на Косову и Метохији од укупног броја становника 69% становништва било албанске националности и 26% српске, а већ 1939. године 34% српског становништва и 60% албанског.

Када је реч о имовини ситуација је једноставнија. „Сваку породицу, њиву, грађевински посед, ливаду, шуму, треба правно обрадити. (…) Ја мислим да сва та премеравања треба да ради Војни географски институт који је и војна и грађанска институција комплетно опремљена за то и он треба да добије од државе тај задатак и неопходна финансијска средства,'' пише ) проф. др. Ненад Милеуснић, члан одбора за економске науке САНУ.  (29)

Осим тога, требало би извршити досељавање и размену имовине са Србима из Албаније.

Након реинтеграције Косова и Метохије у територијалне оквире Републике Србије, треба мерама физичког обезбеђења, савременим техничким средствима и на друге начине свести на минимум порозност границе према Републици Албанији на целој дужини од 113,4 км и на копненом и на воденом делу (113 км на копну и 410 м на води) како би се спречило ново досељавање Албанаца.

Међутим, да би се Албанци трајно уклонили као средство у туђим рукама, које би у будућности поново могло да буде употребљено против нас, мора се активно радити на дестабилизацији Албаније иницирањем и појачавањем унутрашњих разлика, подела и сукоба, али се мора поново размотрити и могућност физичке поделе Албаније, у сарадњи са Италијом и Грчком.

Када је реч о физичкој подели о томе су вођени разговори 1938-39. године, на иницијативу министра спољних послова Италије, Галеаца Ћана, у време владе Милана Стојадиновића. На Стојадиновићев захтев израђена су два елабората на ту тему, један је израдио Иван Вукотић, а други Иво Андрић. Закључци изнети у овим елаборатима важе у највећој мери и данас.

”Албански је народ у току своје историје био оруђе туђинске политике и туђинских циљева, и то турске, па аустријске, а у посљедње време талијанске. Албанци никада нису били солидарни с осталим балканским народима. … Заузимањем и присаједињењем сјеверне Албаније убила би се албанска иредента, опасна за наше јужне крајеве. ” пише Вукотић. (30)

Андрићев елаборат је писан на дванаест страна и у њему се најпре наводи кратак преглед наших ставова и политичких активности по питању Албаније у претходном периоду. У том делу Андрић наводи, између осталог, и следеће:

”Наша држава има старих права на ове крајеве, вели се у нашем меморандуму. Скадар је бивша престолница српских владара . Наш је народ пролио потоке крви за Скадар а нарочито у рату 1913 године који је стајао Србију више хиљада њених војника а Црну Гору једну трећину њене војске. Дримска долина са Скадром чини географску и економску целину са Црном Гором и пограничним крајевима Србије. За средњу Србију и за Црну Гору Дримска је долина једини директан и најкраћи природни пут на Јадран.”

На крају документа Андрић износи сопствени закључак и предлаже границе поделе Албаније:

”С обзиром на све што смо рекли напред, за нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да, тј. од два зла изабрати мање. Максимум који смо у своје време тражили јесте граница која би ишла реком Мата и Црног Дрима и која би нам дала стратегиско осигурање Црне Горе и Косова. Морали би исто тако осигурати котлине Охридског и Преспанског Језера, прикључујући Подградец и словенска села Голог Брда, као и она између Преспе и Корче. Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбанија у оквиру Југославије допустила би стварање нових саобраћајних веза Северне и Јужне Србије са Јадраном. Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову… Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава.”

Да додамо још у вези са овим да подела Албаније између Србије, Грчке и Италије не би нужно подразумевала њен нестанак већ пре корекцију граница. Уосталом, и Северна Македонија би у томе нашла свој интерес.

Када је реч о иницирању и јачању подела у албанском друштву књига Теодоре Толеве „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације” (31) показује и своју додатну вредност. Наиме, како је бугарска историчарка у њој, на основу докумената из Бечког државног архива, подробно описала процес стварања албанске нације, процес дезинтерације би подразумевао пролазак кроз исте тачке процеса само са супротним циљем.

Да подсетимо, циљ стварања албанске нације је био – ограничавање моћи Србије, Црне Горе и Русије.

Прва тајна конференција која се бавила овим питањем одржана је у Бечу 17. новембра, 1896. године а процес је трајао наредних неколико година. Подразумевао је израду албанског алфабета који до тада није постојао (резултат је писмо које Албанци данас користе а прихваћено је на Конгресу у Битољу 1908. године), отварање албанских школа, финансирање штампе, књижевних текстова итд.

Да би уопште могли да отпочну са својим активностима аустроугарски службеници су најпре морали да похађају курсеве на којима су учили албански језик за шта су предвидели време од 6 месеци до годину дана. Бар у овом делу ми смо, очигледно, у предности јер имамо довољан број људи који говори албански.

Основна подела коју би ваљало подстаћи и продубити је, логично, подела између племена Геге (коме припадају и Шиптари са Косова и Метохије) и Тоске. Према аустругарским извештајима из наведеног периода ова два племена су међусобно отуђена и нису у пријатељским односима а разлике између њих су приметне на свим нивоима и у различитим облицима (Толева, стр. 79). Разлике између дијалеката којим говоре ова два племена иду дотле да припадници ових племена практично не разумеју једни друге. Осим тога, пишу разлчитим алфабетом – Тоске користе грчка слова, док Геге користе латинична. Хришћанске Геге су римокатолици док су хришћанске Тоске православне вероисповести.

Даље, по дубини, подела би се подстицала и између мањих племена која постоје у оквиру Гега и Тоски – Хоти, Клименти, Кастрати, Груде, Шкрељи, Шаља, Шоше, Никај, Мертури, итд.

Коначно, за поделу на микронивоу (на нивоу породица) било би неопходно преиспитати оправданост реафирмације института крвне освете. У аустроугарским извешајима се ово питање, и покушаји гашења овог обичаја, помиње више пута, као један од предуслова за остваривање јединства и стварања албанске нације.

Даљи основ за изазивање подела је вера. Према неким подацима (32) Око 70% Албанаца је исламске вероисповести, 20% православне, а око 10% њих су католици. Међутим, ни албански муслимани нису јединствени, и они се деле на суните и шиитску секту бекташија. Осим тога, на Косову и Метохији постоји и непрестано јача и вахабизам. Какав је однос Албанаца исламске и католичке вероисповести одлично покзује и масовна туча око 50 албанских ученика у Тузима 2013. године, која је као мотив имала инцидент на гробљу у селу Дионоша, када су Албанци исламке вероисповести покушали да спрече једну католичку породицу да ода почаст покојнику на локалном гробљу. (33)

Коначно, једно од кључних средстава којима се користила Аустроугарска за остварење својих циљева било је и подмићивање, тако да се могу искористити и лични интереси албанске политичке елите како би се постигли поменути циљеви. Одличан пример (нажалост) какве резултате то може да донесе је Мило Ђукановић и његови саучесници у покушају стварања црногорске нације од Срба у Црној Гори. И уопште, Црна Гора је добар пример (опет нажалост) који показује како се наведене разлике могу веома ефикасно искористити.

Подела Албаније, тачније присаједињење дела њене територије, би могло да буде компензација за бомабардовање Србије и Црне Горе 1999. године.

Албански милијардер који живи у САД, Сахит Муја, власник компаније “Albanian Minerals“, каже о рудном богатству на Косову и Метохији и у северној Албанији следеће:

“Нова геолошка истраживања и хемијски резултати урађени од стране Albanian Minerals су показали невероватну количину минерала у северној Албанији и на Косову. Ту су и велике количине магнезијума и никла у Кукеш и Тропоја региону.

Albanian Minerals и Bytyci SHPK су повећали обим радова у изградњи инфраструктуре и износ уложеног новца и планирано је утростручити износ инвестиција у региону у 2012.

Велике резерве минерала које постоје у Албанији и на Косову вредне су стотине милијарди долара.Најзначајније на Косову су резерве угља највеће у Европи, злато, сребро, арсен, талијум, бизмут и гвожђе,типови олова и цинка и других метала.

Потенцијал у рудама у Албанији и на Косову је већи него што је било ко икада замислио.” (34)

 

Литература:

13) Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији: 1941-1945, 1991--, Академија за дипломатију и безбедност, 2008., стр. 219
14)  Милан Вукелић, Косово и Метохија под заставом Исламске државе, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд 2018, стр. 105-106
15) https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/da-li-je-moguc-trajni-mir-izmedju-srba-i-albanaca/
16) https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8426/2019/0042-84261903326G.pdf
17) https://balkaninsight.com/2010/11/17/survey-greater-albania-remains-popular/
18) https://www.sipri.org/sites/default/files/2020-04/fs_2020_04_milex_0_0.pdf
19) https://www.sipri.org/sites/default/files/Data%20for%20all%20countries%20from%201988%E2%80%932019%20in%20constant%20%282018%29%2...
20) https://rs.sputniknews.com/analize/202007211123052649-nemacka-naoruzava-kosovo-topovima-i-raketnim-sistemima–uz-specijalni-mig...
21) https://www.novosti.rs/vesti/politika/1017647/turci-bih-nabavljaju-oruzje-albance-novosti-saznaju-uveliko-sprovodi-operacija-jac...
22) https://www.euronews.rs/srbija/politika/29510/hrvatska-i-kosovo-potpisali-memorandum-o-razumevanju-zagreb-obecava-pomoc-u-priklj...
23) https://www.politika.rs/scc/clanak/237584/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD...
24) https://stanjestvari.com/2014/08/08/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B-...
25) http://docplayer.rs/188921855-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1-%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-...
26) https://rs.sputniknews.com/20220118/jedan-napad-na-srbe-na-kosmetu-na-svakih-65-sati-foto-1133428975.html
27) Смиља Аврамов, Постхеројски рат запада против Југославије, Igam 2008, стр. 542-543
28) https://velikirecnik.com/2015/11/12/defetizam/
29) проф. др. Ненад Милеуснић, члан одбора за економске науке САНУ, објављено у Српској речи 2004. године
30) https://hrcak.srce.hr/219027
31) Толева, Теодора (2020). Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908. Београд: Издавачка кућа Филип Вишњић – Институт за европске студије. стр. 5—13. ISBN 978-86-6309-128-3.
32) Милан Вукелић, Косово и Метохија под заставом Исламске државе,, 2018 Центар за проучавање религије и верску толеранцију стр. 36
33) https://www.novosti.rs/…/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5…
34) February 5, 2012 Sahit Muja, President and CEO Albanian Minerals New York,www.albanianminerals.com