Александр Дугин: Милосрђе надмашује правду

Извод коментара Александра Дугина, серијал «Азбука традиционалних вредности» на ТВ Царград. Тема: Милосрђе

Милосрђе је веома важна појава, неизмерно важна. Ако се правда може мерити – око за око, зуб за зуб – милосрђе се не може мерити, јер је увек нешто више. Увек је претерано. Ово је, у извесном смислу, незаслужено. Говоримо о милосрђу када, на пример, поштедимо пораженог непријатеља. Можда би га, са становишта правде, требало казнити или чак погубити, али ми га сажаљевамо и у томе је незаслужено милосрђе. Ово је основа Хришћанства.

Уосталом, и сâм Бог се незаслужено предаје патњи и смрти. Он пати за човечанство, спасава човечанство незаслужено. Не заслужујемо ову жртву, ово страдање Божије. Па, ипак, оно је ту. И ово је најважнија етичка референтна тачка. Чини ми се да нема ничег изнад овога. То је као љубав, која не завиди, која не жели ништа заузврат. То је као поклон. Само поклон, без давања. То је дар који се прелива у све норме хришћанског друштва.

Када кажемо да је доброчинство вредност, ми цео живот усмеримо другачије. Откривамо да не треба да будемо себични, чак ни рационални или праведни, већ нешто више. Милосрђе надмашује правду. Чак и у богословским системима, правда је тврда страна, лева Божја рука, док је милосрђе десна рука. То је благословена десница која нам је дата као нешто што не заслужујемо.

Када схватимо величину овог квалитета, тада нам срце омекша, шири се у нама. Јер схватамо да смо добили нешто што није требало да добијемо. А ако останемо тврди, какви смо били, ако је наше срце, како кажете, оче Андреј, од камена или филца, како, онда, себе да назовемо?

Просто је срамотно колико примамо, а колико мало дајемо. Поставити доброчинство као вредност на ниво државне политике није ствар појединачних чинова самопомоћи. Реч је о промени целокупног система вредности. Ради се о томе да се вратимо руском хришћанском погледу на свет, што је наша суштина, наша основа, наша дубина.

Код нас је реч милосрђе попримила неку врсту негативног значења. «Бити милосрдан је срамота» или «Милосрђе је понижавајуће». «Не треба никога жалити». Зашто се не сажалити на неког? Зашто се не сажалити на болесног, на онога који пати, на онога ко је за нешто ускраћен? У овом сажаљењу срце омекша. Срце постаје милосрдно, људско. Занимљиво је, иначе, да у нашем древном језику речи «милосрђе» и «мир» имају исти корен.

За нас, руски народ, у корену нашег разумевања шта је мир, постоји нешто слатко. То јест, нешто мекано, хармонично, прожето милошћу. Овде је речено да милосрђе одбацује закон. Али у руској свести увек су били исправност и истина. Закон постоји – то значи строго формално поштовање закона, што такође мора бити, иначе ће све бити уништено. Али, увек је постојало нешто још више: истина. А милосрђе припада регистру истине.