Церемонија ће се одржати у седишту УН у Њујорку. Представници 165 земаља ће бити присутни.
Париски споразум је у вези са Оквирном конвенцијом о климатским промена, а циљ је установљавање мера за смањење угљен-диоксида у атмосфери после 2020. Документ је припремљен током Конференције о климатским променама у Паризу 12. децембра 2015. и прихваћен консензусом. На самиту о климатским променама 2009. године у Копенхагену, државе нису могле да се договоре и питању емисија. Протокол из Кјота се може сматрати претходником Париског споразума.
Споразум не предвиђа никакве казнене мере у случају да се не поштује. Тачније, у међународном праву не постоји обавеза за смањењем емисије угљен-диоксида.
Раније су земље у развоју критиковале покушаје неких других земаља да се ограничи емисија угљен-диоксида. Пример је став Боливије, која је истакла да су развијене капиталистичке земље озбиљно нарушиле и угрозиле животну средину у првој половини XX века. Према ставу боливијског руководства, неке државе “Првог света” желе једноставно да ограниче даљи технолошки развој других држава (раније су иницијатори Споразума договорили да земље у развоју плаћају квоте за емисију угљен-диоксида). Споразум је, наравно, одраз секуларног начина мишљења, јер став било које од религија по питању емисије угљен-диоксида није важан, а сви гобални процеси су у складу са планом Творца.
Поред тога, остаје нејасна улога транснационалних корпорација. Од деведесетих, многе државе су своје индустријске секторе пребациле (што је посебно било штетно) у Азију или у Латинску Америку.
У расправама о будућности Интернета глобалисти промовишу концепт мултилатерализма (улоге и одговорности и компанија и држава), али таква ревносност се не види када је у питању одговорност за животну средину. Иако би било логично, не постоје обавезе да корпорације примењују “зелену одговорност” и да плате потребне надокнаде од профита.
